О Савету Европе

Савет Европе је паневропска организација која у свом саставу има 47 држава чланица. Основан је недуго по окончању Другог светског рата, када је десет земаља оснивача потписало Лондонски уговор. У тренутку оснивања, 5. маја 1949, Савет Европе је био прва послератна политичка организација у Европи.

Основни задатак Савета Европе је унапређење људских права, демократије и владавине права широм Старог континента. Прва конвенција Савета Европе и камен темељац свих његових активности јесте Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода, која је усвојена 1950, а ступила на снагу 1953. године. Ратификација Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода предуслов је за учлањење у СЕ. Седиште СЕ је у Стразбуру.

Главни органи СЕ су Комитет министара, Парламентарна скупштина СЕ и Конгрес локалних и регионалних власти. Да би се обезбедило да Високе стране уговорнице Конвенције и протокола уз њу поштују преузете обавезе, 1959. године је основан Европски суд за људска права. Он одлучује о појединачним или државним представкама чији подносиоци сматрају да су повређена њихова грађанска или политичка права утврђена Европском конвенцијом.

Кроз преговоре који се одвијају у институционалном оквиру Савета Европе припремају се многобројне конвенције. По завршетку преговора Комитет министара доноси одлуку о усвајању коначног текста предложеног уговора. Потом се тај документ отвара за потписивање чланица Савета Европе и, ако је потребно, других држава или организација које су учествовале у његовој припреми. Конвенције Савета Европе нису законодавни акти те организације. Оне постоје као обавезујући правни акти на основу сагласности чланица које их потписују и потом ратификују. Већина конвенција Савета Европе садржи одредбу која омогућује земљама које нису чланице СЕ да постану Високе стране уговорнице, на позив Комитета министара и кроз поступак приступања Конвенцији.

Конвенције Савета Европе треба разликовати од парцијалних споразума, који нису међународни уговори, већ само специфичан, факултативни облик сарадње унутар организације. Са правног становишта парцијални споразум се од осталих програмских активности Савета Европе разликује по томе што имају властити буџет и методе рада, које утврђују искључиво чланице парцијалног споразума.

Република Србија је чланица више парцијалних споразума Савета Европе: Група земаља за борбу против корупције - ГРЕКО, Европска фармакопеја, Банка за развој СЕ, Европски потпорни фонд за копродукцију и дистрибуцију креативних кинематографских и аудио-визуелних радова - ЕУРИМАЖ, Европска комисија за демократију путем права - Венецијанска комисија, Проширени парцијални споразум о спорту, Центар Север-југ, Европски и медитерански споразум о катастрофама (ЕУР-ОПА), Група за борбу против злоупотребе и незаконитог промета наркотика Савета Европе (Помпиду група), Омладинска карта, Културне руте, Центар за модерне језике и Опсерваторија за предавање историје у Европи.

Европска унија се припрема да и сама потпише Европску конвенцију за заштиту људских права, чиме ће се успоставити заједнички европски правни простор за више од 820 милиона становника.

Пет земаља има статус посматрача у СЕ: САД, Канада, Јапан, Мексико и Ватикан.