O Savetu Evrope

Savet Evrope je panevropska organizacija koja u svom sastavu ima 47 država članica. Osnovan je nedugo po okončanju Drugog svetskog rata, kada je deset zemalja osnivača potpisalo Londonski ugovor. U trenutku osnivanja, 5. maja 1949, Savet Evrope je bio prva posleratna politička organizacija u Evropi.

Osnovni zadatak Saveta Evrope je unapređenje ljudskih prava, demokratije i vladavine prava širom Starog kontinenta. Prva konvencija Saveta Evrope i kamen temeljac svih njegovih aktivnosti jeste Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja je usvojena 1950, a stupila na snagu 1953. godine. Ratifikacija Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda preduslov je za učlanjenje u SE. Sedište SE je u Strazburu.

Glavni organi SE su Komitet ministara, Parlamentarna skupština SE i Kongres lokalnih i regionalnih vlasti. Da bi se obezbedilo da Visoke strane ugovornice Konvencije i protokola uz nju poštuju preuzete obaveze, 1959. godine je osnovan Evropski sud za ljudska prava. On odlučuje o pojedinačnim ili državnim predstavkama čiji podnosioci smatraju da su povređena njihova građanska ili politička prava utvrđena Evropskom konvencijom.

Kroz pregovore koji se odvijaju u institucionalnom okviru Saveta Evrope pripremaju se mnogobrojne konvencije. Po završetku pregovora Komitet ministara donosi odluku o usvajanju konačnog teksta predloženog ugovora. Potom se taj dokument otvara za potpisivanje članica Saveta Evrope i, ako je potrebno, drugih država ili organizacija koje su učestvovale u njegovoj pripremi. Konvencije Saveta Evrope nisu zakonodavni akti te organizacije. One postoje kao obavezujući pravni akti na osnovu saglasnosti članica koje ih potpisuju i potom ratifikuju. Većina konvencija Saveta Evrope sadrži odredbu koja omogućuje zemljama koje nisu članice SE da postanu Visoke strane ugovornice, na poziv Komiteta ministara i kroz postupak pristupanja Konvenciji.

Konvencije Saveta Evrope treba razlikovati od parcijalnih sporazuma, koji nisu međunarodni ugovori, već samo specifičan, fakultativni oblik saradnje unutar organizacije. Sa pravnog stanovišta parcijalni sporazum se od ostalih programskih aktivnosti Saveta Evrope razlikuje po tome što imaju vlastiti budžet i metode rada, koje utvrđuju isključivo članice parcijalnog sporazuma.

Republika Srbija je članica više parcijalnih sporazuma Saveta Evrope: Grupa zemalja za borbu protiv korupcije - GREKO, Evropska farmakopeja, Banka za razvoj SE, Evropski potporni fond za koprodukciju i distribuciju kreativnih kinematografskih i audio-vizuelnih radova - EURIMAŽ, Evropska komisija za demokratiju putem prava - Venecijanska komisija, Prošireni parcijalni sporazum o sportu, Centar Sever-jug, Evropski i mediteranski sporazum o katastrofama (EUR-OPA), Grupa za borbu protiv zloupotrebe i nezakonitog prometa narkotika Saveta Evrope (Pompidu grupa), Omladinska karta, Kulturne rute, Centar za moderne jezike i Opservatorija za predavanje istorije u Evropi.

Evropska unija se priprema da i sama potpiše Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava, čime će se uspostaviti zajednički evropski pravni prostor za više od 820 miliona stanovnika.

Pet zemalja ima status posmatrača u SE: SAD, Kanada, Japan, Meksiko i Vatikan.